Ovaj kratki tekst ne može nikome biti zanimljiv, osim drugim Manifestatoricama. Možda i Projektoricama.
Zajedno smo sestre napaćene jer treba da dokučimo kako da radimo manje a živimo prepoznato, mirno, bogato.
Ako ste (Manifestatorska) Generatorica preskočite ove redove, ne gubite vreme i ne trošite svoju toplu, entuzijastičnu energiju na čitanje ovih redova. Osim ako ne osetite zov zadovoljstva kroz naslov. Reflektorice i ne treba upozoravati, jer ako žive svoj dizajn sigurno ne pretražuju bespuća interneta, a ako sede i skrolaju, onda su u svojoj senci pa je svejedno šta rade.
Bila sam devojčica sa jakom maskulinom energijom[1], glavna u svoj ulici.
Nisam bila vođa, jer mi se nije sviđala odgovornost koja dolazi sa tom ulogom, ali mi se sviđalo da mi niko ne naređuje, a da me smatraju pametnom i onom koja uvek zna kako nešto treba uraditi. Znala sam da se igram sa drugarima i drugaricama danima, po čitav dan, ali da se, kad mi dođe, povučem u svoju sobu i da me nema danima, a da ti prekidi u kontinuitetu nemaju nikakve posledice na moju reputaciju u mojoj ulici.[2]
Roditelji su znali da me ne mogu kontrolisati, pa su gradili sa mnom odnos poverenja i učili me da učim iz tuđih grešaka.
To naravno nije moguće ni za koga, a posebno ne za mlado biće koje ima broj 3 u svom profilu.
Na sreću, roditelji (Generatorica i Projektor) me nisu utišavali, nisu pokušavali da me svedu na ono što su oni smatrali poželjnim. Davali su mi vetar u leđa, ali su mi usadili ideje vrednog rada, skromnosti i poniznosti, što me je kasnije, u mojim dvadesetim i tridesetim, odvelo životu koji je ispunjen vrednim trudom, radom i samoiscrpljivanju. Često i životu koji je ispunjen samoprezirom, kad osetim nalet nadmenosti, ja-znam-najbolje-kako-treba, kad osetim jasnije vidim od drugih, kad osetim svoju moć.
Kroz adolescentsko doba sam prošla manifestatorski autentično – bila sam slobodna, hrabra, glasna, pravila gluposti i izvlačila se iz njih zahvaljujući sretnim okolnostima, šarmu, inteligenciji. Ipak, na izlasku iz pubertet počela sam da utišavam sebe da ne ispadne da sam najpametnija, uobražena ili bahata, da me ljudi ne bi prezirali. Počela sam da udovoljavam ljudima, i bila sam tipična people-pleaser sve do početka četrdesetih.
Dvadesete su mi, pored akademskog uspeha, ipak bile obeležene padom u senku i bežanjem od osećaja praznine,[3] zatrpavanjem svoje svakodnevice raznoraznim, zabavnim ljudima, avanturama i osećajima. Uzbudljive priče sam zabavno prepričavala ljudima oko sebe. Pisala najlepša oproštajna pisma svojim ljubavnicima. Igrala najrazličitije uloge. Zavodila sve što hoda. Ostavljala utisak – svojim dolascima, svojim smehom, stilom oblačenja, humorom, pričama, svojim glasom, svojom vitalnošću, energijom, svojim odlascima.
Umesto da svoj energetski tip živim kroz povezivanje sa univerzumom zbog davanja raznoraznih informacija ljudima za njihovo najveće dobro, ja sam se iscrpljivala radeći dva posla, vodeći tri paralelna života, boraveći po 24 sata sa ljudima.[4] Sad shvatam da sam se pretvarala da sam veća Generatorica od svih Generatorki. Uvek je bilo nekog posla koji sam morala da završim, ali umesto satisfakcije, osećala sam ljutnju.
Sve sam radila bolje i brže od drugih. A ti drugi su mi, ničim izazvani,[5] pričali svoje najcrnje tajne.
Počela sam među prijateljima da važim za onu čiji dodir leči i blagosilja kao kad te kraljica dodirne.[6]
Milion ljudi mi je ušlo u život, ali ja sam znala da mogu nestati svake sekunde iz njihovog. Tako su došle tridesete. Osećala sam da taj ubitačni ritam mora prestati, ali sam pogrešno mislila da će prestati ako odem iz svog života u neki novi život, okruženje, grad, ljude.
Prezrela sam zabavu i počela, intuitivno, da tražim mir. Mislila sam da ću ga naći ako se udam i dobijem dete. Udala sam se za Manifestatorskog Generatora i rodila još jednog. Iscrpljivala sam se radom još jače i luđe. Postala sam nervozna i ljuta žena. Kao u transu, grešila sam, padala, dizala se, učila, bila najdivnija osoba, bila manupulatorka i sebična. I sve tako u krug.
Ipak, energetski tip ne može večno da bude u zatvoru, strategija se ne može večno ignorisati, a autoritet dosledno odbacivati. Počela sam da zarađujem od svog govora. Držala sam predavanja, vodila radionice, pokrenula školu, podučavala žene novim idejama i znanjima. Osećala sam da moram naći način da mi bude udobno u svom telu i auri, da moram postaviti granice između drugih i sebe, da naučim da se oduprem tuđim odlukama koje se tiču mog života, da shvatim da svako ima svoj ritam, svoje strategije preživljavanja, svoju mudrost kretanja kroz život, svoju mapu puta. Iako radim jogu jako dugo, mir nisam postizala. Počela sam disciplinovano da meditiram kako bih pronašla mir. Tražila sam mir u svemu, a mir mi je izmicao.
I da skratim priču: pronašla sam mir u Human Designu. Naučila sam kako da idem kroz život u cipelama koje me ne stežu – da živim život po svom dizajnu – kako da komuniciram sa okolinom a da ne štetim svojoj auri, kako da ne sagorim na poslu, kako da donosim odluke, šta je moj izvor mudrosti, kako da ostvarim svrhu zbog koje sam rođena u ovom telu, u ovom životu, među ovim ljudima.
Našla sam mapu svog puta.
Autor članka: Jasmina Čaušević (Sarajevo), alumnistica Human Design Akademije by LiderLab
[1] Mislila sam da je to tako jer sam numerološka 8 (Mars). A u stvari svaka Manifestatorica ima jaku maskulinu energiju, makar uopšte ne mora da bude ni muškobanjasta ni neženstvena.
[2] Sad shvatam da sam bila pravi mali Vuk.
[3] Kasnije sam naučila da me je u to gurnula senka kapije 55.
[4] Ovo sam tumačila mojim jakim Marsom i 10. kućom u Blizancima u natalnoj karti. Nisam znala da upravo ovo zamka u koju Manifestatori tako lako i često upadnu.
[5] Kasnije ću naučiti da su ipak bili izazvani mojim kanalom 12-22.
[6] Kasnije ću, takođe, saznati da je moj 21-45 kanal upravo ovo radio ljudima.